Како адаптивно учење функционише у пракси

Систем почиње привременом мапом

Ученик почиње циљем као што је разумевање увода у биохемију, припрема за курс математичке анализе или поправка слабог предзнања. Robotutor тај циљ претвара у почетни план састављен од појмова и односа. План је хипотеза о корисном путу, а не обећање да је сваки појам исправно поређан већ у првом покушају.

Односи предзнања су важни јер погрешан одговор може потицати из тренутне теме или из недостајуће основе. Мешање компетитивне и некомпетитивне инхибиције, на пример, може одражавати слабо разумевање везивања ензима, тумачења графика или разлике између афинитета и максималне брзине реакције. Користан систем мора бити у стању да се помери у страну или уназад, а не да једноставно служи следећу ставку у фиксном поглављу.

Један одговор постаје неколико врста доказа

Крајњи одговор је само један сигнал. Објашњење, самопоуздање, речник, кораци рачуна и реакција на потпитања могу открити да ли ученик разуме механизам или је препознао познату фразу. Самоуверен тачан одговор са кохерентним објашњењем не треба третирати исто као тачно погађање.

Robotutor користи ове доказе да ажурира променљиву процену разумевања. Процена треба да постаје поузданија кроз поновљена, разноврсна показивања, а не након једног успеха. Када је одговор двосмислен, безбеднији следећи потез је често дијагностичко питање које раздваја два прихватљива тумачења.

• Тачност: да ли је закључак био поткрепљен?
• Резоновање: да ли су били присутни неопходни кораци или узрочне везе?
• Самопоуздање: да ли је сигурност одговарала квалитету објашњења?
• Пренос: може ли ученик да искористи идеју када се површински детаљи промене?
• Свежина: да ли је појам остао приступачан сећању након што је прошло време?

Решен пример: фотосинтеза

Претпоставимо да ученик каже да биљка без угљен-диоксида не може да врши фотосинтезу јер светлост не може да се апсорбује. Одговор долази до тачног укупног исхода, али неуспех приписује погрешном механизму. Бинарни оцењивач би га могао означити као нетачан и наставити даље. Адаптивни тутор треба да уочи да је ученик помешао светлосне реакције са фиксацијом угљеника.

Продуктивно потпитање није још једно питање о дефиницији. Може да пита које реакције могу кратко да се настављају на јаком светлу, чиме угљен-диоксид доприноси Калвиновом циклусу и зашто сами ATP и NADPH не могу да обезбеде угљеник за шећер. Циљ је да се открије граница између два повезана процеса. Ако ученик затим објасни то раздвајање у измењеном сценарију, систем има боље доказе него што их је имао из првог одговора.

Користите повратну информацију као дијагностику, а не као пресуду

После сваке сесије забележите један понављајући образац грешке уместо да сакупљате сваку исправку. Примери укључују прескакање претварања јединица, поистовећивање корелације са узрочношћу или именовање правила без примене његових услова. Упарите образац са једном радњом која се може испитати у следећој сесији.

Вратите се истом појму након паузе и у другачијем облику. Задатак спајања може проверити разлике, кратко објашњење може испитати узрочну структуру, а питање о примени може испитати пренос. Понављање је корисно када ученик мора да дозове и поново изгради идеју; понављање исте формулације може створити познатост без трајног разумевања.

• Именујте погрешну представу једноставним језиком.
• Изаберите један кориговани приказ или пример.
• Проверите поново у року од један или два дана, а затим поново после дужег интервала.
• Обратите се наставнику или примарном извору када повратна информација остане недоследна.

Шта може поћи наопако

Адаптивно понашање може да не успе када је питање нејасно, када модел погрешно прочита исправно објашњење, када је граф појмова непотпун или када је ученички циљ преширок. Систем који се самоуверено прилагођава на основу лоших доказа може створити гору путању од фиксног радног листа. Зато су важни контроле повратних информација, сачувана питања, поновљиве евалуације и видљива ограничења.

Ученици треба да доводе у питање повратне информације које су у супротности са поузданим материјалима курса и не треба да процену овладаности третирају као званичну оцену. Наставници треба да користе сигнале да формирају хипотезу о празнини, а затим да је потврде разговором или додатним радом пре доношења одлуке са значајним последицама.